Ove prve reči ponosa i zahvalnosti upućujemo izuzetnoj pesnikinji, antologičarki, urednici najznačajnijih feminističkih časopisa, Dubravki Đurić koja nas je predložila za nagradu SeFem „ANĐELKA MILIĆ“ U KATEGORIJI KREATIVNI PODUHVATI IZ PODRUČJA STVARALAŠTVA!
Decenijskim bavljenjem ženskom kulturom kreiramo feminističku platformu za sve vrste i forme ženskog stvaralaštva koje odbija da usvoji stav o sopstvenoj inferiornosti, subverzivno ulazi u javni prostor i svojim umetničkim strategijama ne samo da dekonstruiše mehanizme kontrole nego postaje deo aktivističke pobune. Zato smo stvorile multimedijalnu platformu kao tačku susreta K. kulture A. aktivizma i T. teorije a nagradu posvećujemo svim saradnicama i saradnicima međunarodne, regionalne i naše scene: umetnicama ( slikarkama, preformerkama, fotografkinjama, kompozitorkama, muzičarkama, književnicama), teoretičrkama, istoričarkama ženske kulture i kustoskinjama koje su ustupale svoja dela za izložbe, književnu produkciju, koncerte, konferencije i ŽeNSki muzej.
Zajedno ispisujemo tu drugu i drugačiju istoriju, prepoznajemo iskustvo i glasove upozorenja onih koje se već suočavaju sa nasiljem novog konzervativizma. Ali ne više kao pasivne žrtve!
Nekoliko reči o radosti. Verujem da se svi mi ovde sećamo onih spontanih, iskričavih, zvonkih trenutaka radosti koji su nas ozarivali u detinjstvu. Nažalost, s prolaskom vremena takvi trenuci obuzimaju nas sve ređe i sve bleđe.
Ali ne radi se samo o tome. Čini se da je radost postala jedno staromodmo osećanje. Pomalo passé. Kao da je izgubila na važnosti. Na sjaju. Kao da su je potisnula neka druga osećanja. Na primer, uživanje. Uživanje u blagodetima civilizacije, u udobnosti, u novcu. Uživanje u uživanju, Sasvim primereno logici i mehanizmima aktuelnog svetskog društvenog poretka.
Ipak pesnici govore o radost . “Nema više radosti”, izjavio je svojevremeno Slobodan Tišma kada je sa poezije prešao na pisanje proze
Ili Danica Vukićević koja je svoj doživljaj knjige koja je ove godine dobila Ninovu nagradu opisala kao čistu radost.
Ali da se vratim na stvar. Kada smo Vera Kopicl i ja odlučile da namesto dijagnoze položaja žena u polju umetnosti i kulture i lamenta nad njim, pokušamo nešto i da promenimo, naravno u skladu sa našim skromnim mogućnostima, makar za zericu, dočekala nas je radost naših saučesnica, posebno mladih umetnica, spisateljica, kompozitorki i vizuelnih umetnica Jer to je za njih bila priliku da s jedne strane dođu do glasa u publikacijama, izložbama i kompakt diskovima koje smo tokom prethodnih godina organizovale. S druge strane, to je bio način da postanu deo ženske scene koja je u nekim slučajevima upravo na ovaj način bila prvi put artikulisana. Ta je radost možda najdragoceniji dobitak u ovom našem poduhvatu. I ona se prelila i na nas i ohrabrila nas.
Dobijanje ove ugledne nagrade, nagrade “Anđelka Milić”, udvostručilo je tu radost. Pokazalo nam je ne samo da smo na dobrom putu nego da je to što radimo vidljvo i uvaženo.
Hvala Dubravki Đurić koja nas je predložila. Hvala žiriju koji je naš rad procenio kao dostojan ove nagrade. I hvala Feminističkoj sekciji. Divno je naći se u tako sjajnom društvu!
Vera Kopicl i Silvia Dražić