Poštovana predsednice Sefem-a, poštovane članice žirija, dragi gosti,
Želim da se zahvalim za nagradu “Anđelka Milić” koja mi je dodeljena za podršku razvoju stvaranja znanja iz oblasti rodnih i feminističnih studija u Srbiji. Sva moja istraživačka i teorijska opredeljenja u vezi su sa umetničkom igrom, koju sam sagledavala i iz rodne perspektive. Kako naglašava francuski teoretičar, Alan Badu: kada se razmišlja o plesu ne može se uopšte govoriti a da pritom pamćenje ne saleću toliki, zauvek nedostupni ženski likovi. Moja osnovna namera je da ih učinim dostupnim, a njihova delovanja jasnijim, razumljivijim i vidiljivim. Istina je, baletsku umetnost, umnogome, obeležile su i obeležavaju žene, one su te koje nose dominantnu ulogu, koje misao i ideje uspešno sublimiraju kroz pokret, dokazujući da se putem igre (narodne, klasične, savremene…) ostvaruje trostruko jedinstvo: sa sobom, društvenom zajednicom i sa prirodom. Filozofija utvrđuje da je ples, to specifično virtualno kretanje sa odsustvom težine, zapravo metafora misli, kao i da je plešuće, igrajuće telo svojevrsna misao i tekst na sceni. I tako telom otelotvorena misao nije dejstvujuća samo na pozornici, već se posredno ostvaruje u čitavom društvu i deluje na društvene relacije. Prva koja nas je uputila u ideju da je odnos spram ženskog habitusa ekvivalent emancipacije jedne socijalne sredine bila je Maga Magazinović. Ona je kroz pedagoški i koreografski rad ostvarivala umetničku igru kao primenjenu, praktičnu filozofiju. Ova nagrada i to potvrđuje i stiže upravo u godini velikog jubileja, kada se obeležava vek postojanja baleta u Srbiji. Pre tačno sto godina, dve žene, blistave umetnice, Klavdija Isačenko i Jelena Poljakova, stvarale su baletski ansambl u Narodnom pozorištu i pripremale budući igrački kadar u tek osnovanoj Glumačko-baletskoj školi. Maga Magazinović im je prethodno utrla put, pripremila trenutak i srpsku sredinu za taj poduhvat. A te umetnice su činile značajne pomake i izvan svoje umetnosti. Godine 1923. izvele su prvi nadrealni balet sa elementima filma, “Sobareva metla”, koji je igran u Kasini na Terazijama kao deo “Bala 1002 noć”. Upravo time postale su svetao primer za žensku i umetničku solidarnost i osobeno graditeljstvo, jer se novac koji je prikupljen od ulaznica ulagao u izgradnju Paviljona “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu. Jasno je da one, osvajajući prostor za novu umetnost u Srbiji, nisu brinule samo o baletu, već su činile da i drugi vidovi umetnosti dobiju zasluženo mesto i krov nad glavom. Danas, možemo da kažemo da se te davne 1923. godine odigrao i prvi performans u Srbiji, koji je Beograd pozicionirao kao modernu i avangardnu evropsku prestonicu. Dok su se one s početka XX veka borile i zalagale za razvoj baleta, ali i drugih umetničkih zajednica, paradoksalno baletska umetnost ni danas nije tretirana ravnopravno sa drugim vidovima scenskih umetnosti, te time nisu u dovoljnoj meri u javnosti zastupljeni ni oni koji život posvećuju umetničkoj igri. Daleko manje imamo napisanih monografija iz te oblasti. Balerine, moderne i savremene igračice, koreografkinje, istoričarke i teoretičarke igre, a pre svega značajne pionirke poput Mage Magazinović, Smiljane Mandukić, Svenke Savić, Nade Kokotović, Sonje Vukićević i drugih, Vašom nagradom iznova dokazuju svoju kontinuiranu relevantnost i vrhunske domete i doprinose. Zato naglašavam još jednom već iskazanu zahvalnost SEFEM-u i Udruženju baletskih umetnika Srbije koje me je predložilo za nagradu, a koje je i izdavač knjige o Jovanki Bjegojević, domaćoj i svetskoj primabalerini.
Sa nagradom “Anđelka Milić” sve gorepomenute ličnosti dobijaju jedno novo svetlo i društvenu zastupljenost. Zato je ovo njihova nagrada, i nagrada Udruženju baletskih umetnika Srbije i nagrada stogodišnjici trajanja baleta u Srbiji, a na samom kraju, jednim delom i moja.
Hvala Vam na tome!
dr Vera Obradović Ljubinković
U Beogradu, 9. marta 2023.