Ova nagrada nam šalje poruku da je mnogo toga do danas već učinjeno, ali još je, možda značajnije, što nas ona obavezuje na učinimo još dosta toga važnog za feministički pokret.
Ne smemo da
izneverimo nasledje koje je ostavila prof. Anđelka Milić, jer to je zdrava osnova na kojoj dalje možemo da gradimo kontekstualizovan feministički pristup, da kontinuirano učestvujemo u proizvođenju lokalnog ženskog znanja i iskustva, da stvaramo moćnu teoriju, koja će dobiti zaslužen tretman i biti trajno situirana u funudusu društvenih i humanističkih nauka.
Moramo stalno da produbljujemo oštricu kritike, naoružamo se strpljenjem i upornošću i da budemo glasne u nastojanjima da feminističku perspektivu uvedemo u mainstream društvenih i humanističkih nauka i počnemo da ih oslobađamo balasta seksizma. Pri tome, treba da budemo svesne rizika sa kojima se suočavamo, ali ne smemo da postanemo zatočenice sopstvenih strahova i predrasuda.
Praksa pokazuje da ženska prava uvek iznova moraju da se brane i da nikada ne možemo da se opustimo i da kažemo da smo dostigle nešto što ne može biti ugroženo. Danas se i mladje generacije moraju boriti za isto ono za šta su se borile naše, majke i bake. Moć žena je ograničena, normativno, institucionalno, kroz mehanizme društvene raspodele – ali poruka i moje knjige i ove nagrade je da politika, država i institucije mogu rodno da se rekonstruišu, odnosno da žene imaju resurse, kapacitet, znanje, ambiciju, samopouzdanje i vreme da aktivno učestvuju u tome.
Ne treba da dozvolimo da se institutcionalizacijom koncepta rodne ravnopravnosti, ili kroz tzv. državni feminizam, koji su na delu u Evropi, neutralizuju i depolitizuju vrlo važna pitanja i problemi koji utiču na žensku i rodnu problematiku – jer zaita postoji opasnost da gender mainstreaming usisa i obesmisli značaj i značenje feminističkog pristupa. Društveni i politički procesi drugačije pogađaju žene u odnosu na muškarce, i rodna ravnopravnost ne treba da služi kao resurs za nivelaciju i saniranje posledica, već uzroka nejednakosti.
Ne treba da ohrabrujemo žene da se individualno bore i probijaju kroz sistem, jer to nije dobar feministički pristup, već treba da gradimo mreže podrške, razvijamo slidarnost, saradnju i savezništvo različitih individualki i iskustava različitih ženskih grupa u svim sferama – na akademiji, u ekonomiji, preduzetništvu, politici, državnoj administraciji, civilnom sektoru. Pravi primer za to su zemlje Skandinavije, gde su strateško partnerstvo i saradnja žena u ekonomiji, politici, akademiji i civilnom sektoru, bili ključni faktor za uvođenje feminizma u mainstream politiku. I koncept ove nagrade je tako zamišljen da ide u prilog povezivanju žena iz različitih miljea i različitog prosedea, na zajedničkom zadatku – i to je, po meni, njen najveći kvalitet.
Beograd, 28. februar 2017. godine