Govor Dr Marina Hughson prilikom dodele nagrade “Andjelka Milić” 2016. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Feministkinje i malobrojni feministi, žene i malobrojni muškarci, koji se bore za ženska prava i za rodnu ravnopravnost nisu navikli na nagrade. Naprotiv. Navikli su na osporavanja, zaboravljanja, nipodaštavanja, čak i uvrede. A onda se oni brane teškim i ozbiljnim radom, dokazivanjem, argumentima…I taman kada im se čini da su se stvari pomerile napred, dolazi novi ciklus pretnji i urušavanja već dostignutog. I sve gotovo kao da počinje ispočetka. Nove generacije, nove mlade žene i muškarci, iznova treba da dokazuju kakva je šteta od patrijarhata, i kako je neophodno braniti rodnu ravnopravnost kao vrhunsko javno dobro. U ime tzv. tradicije, koja zapravo to uopšte i nije, već je iskrivljeno tumačenje nedosanjanog sna o “srpskom domaćinu”, nude se potpuno kontradiktorne i besmislene “alternative” feminizmu. Žene koje govore javno protiv feminizma, umesto da se zahvaljuju ženama koje su bile prethodnice i čija borba im je upravo i omogućila i da budu obrazovane i da govore javno, pa i da zauzimaju neke značajne društveve pozicije, te žene se na svakom koraku ogradjuju od “feminizma” i od “feministkinja”. Tako se dosledno i uporno reprodukuje mizoginija, kao ideologija i legitimizacija isključivanja žena, a sve na radost onih koji uživaju privilegije zasnovane na patrijarhalnim vrednostima, bilo da se radi o muškarcima ili čak i ženama. U takvom kontekstu nije neobično kada na naslovne strane dodje izjava o tome da nema žena u SANU jer nisu dovoljno sposobne. Ili, kada se na naučnim skupovima u 21. veku u Srbiji još uvek, onako usput i “kavaljerski”, “dokazuje” da žena nema u nauci, ne zato što su glupe, već zato što “imaju porodicu”, što bi u nekom normalnom redu stvari (civilizacijskih standarda) trebalo u susštini da se označi kao “sistem patrijarhalnih inhibicija” koji ih ometa i zaustavlja.
U srpskom kontekstu postoji još jedan specifičan “zaplet”. U samom pokretu prisutna je višedecenijska averzija prema tzv. “akademkinjama”, koje su navodno jako udaljene od tzv. “običnih žena”. Ta podela je, inače, kao i mnoge druge došla iz “centra” i u suštini je neprimenljiva na kontekst poluperiferije. Pokret se uporno, ali i zbog specifičnih okolnosti, fokusirao na “žene žrtve”, istovremeno potpuno marginalizujući probleme žena koje su naučnice, umetnice, žene u profesijama. Rezultat je prilično paradoksalna situacija u kojoj mnoge žene koje su vrhunske u svojim profesijama, ne samo da nisu senzibilisane za probleme sa kojima su suočene, već nose i averziju prema feminizmu. Antifeminizam postaje neka vrsta ulaznice i propusnice za uspešnu karijeru u Srbiji, i za muškarce, a naročito za žene. Nešto gotovo kao ritual inicijacije, u kojem uspeh i priznanje uspeha, odnosno pripadanje muškoj intelektualnoj zajednici, bivaju uslovljeni odricanjem od feminizma i borbe za rodnu ravnopravnost.
Zbog ovog, kao i zbog niza drugih razloga o kojima ovom prilikom ne mogu da govorim, ustanovljena je nagrada “Andjelka Milić”. Ne zelim sada da govorim ni kako i zasto je ova Sekcija za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta pokrenuta, pa ni o tome na kakve otpore smo nailazili. Želim da objasnim šta mi u stvari želimo da postignemo ovom nagradom i zašto nam je baš ovakva nagrada važna.
Pre svega, ovo je nagrada koja se fokusira na znanje i na proizvodnju znanja. Sve kategorije odnose se na znanje: na istraživanje, teorijsko i empirijsko, kojim se znanje artikuliše, na širenje i podsticanje istraživanja i stvaranje znanja, na korišćenje istraživanja i znanja u transformaciji institucija, na korišćenje znanja u kreativnim umetničkim projektima. Mislim da je važno da nagalsim da mi ovde ne nagradjujemo aktivizam, osim ako sama proizvodnja znanja i njegovo korišćenje na gore opisane načine nije aktivizam. Ja sam sklona da verujem da to jeste pravi društveni aktivizam, jer se njime promeraju granice u progresivnom smeru. Znanje stvara pretpostavke za promenu, a ne valja kada promena počiva na neznanju.
Ali, ovde nije reč o bilo kakvom znanju, već o znanju koje ide iz ovog konteksta i koje poštuje potrebe konteksta, opet, ma o kojoj se sferi, ili disciplini radilo, odnosno mediju. Andjelka Milić je najbolji primer onog što bi se moglo nazvati „Beogradska sociološka škola”, a što je u suštini dobar spoj empirije i teorijskog pomeranja koje nastaje u obliku “grounded theory”, dobre informisanosti o tokovima svetske sociologije uz istovremeni otklon i pokušaj artikulacije znanja iz vlastitog konteksta. Izmedju nas koje smo proizvodile i pokušavamo da proizvodimo to znanje iz konteksta i ostalih feministkinja je često postojao neporazum. On je još više bio izražen zbog činjenice da smo upravo mi, sociološkinje, zbog snažne inklinacije ka istraživanjima, empiriji, ali naravno i druge naučnice u drugim oblastima, umele da jasno vidimo neokolonijalne strategije i u samom feminizmu, kao i njegovu snažnu ideologizaciju. Nama su upravo istraživanja pružala sigurnost u tome da imamo otklon prema pojednostavljenim formulama koje su dolazile iz “centra”, ili prema ideologizaciji feminizma i pojednostavljivanju koje je postojalo u odredjenom delu pokreta. Nama je sociologija omogućavala da budemo objektivne posmatračice i samog ženskog pokreta, i tzv. tranzicije, pa i ratova, te da odbijamo pojednostavljene konstrukte, koji možda mogu biti korisni u aktivizmu i politici, ali svakako ne i u nauci.
Zato je nagrada “Anđelka Milić” ustanovljena sa ciljem osnaživanja feminističke proizvodnje kontekstualizovanog znanja, pre svega putem originalnih i relevantnih istraživanja, kao i njihove kreativne upotrebe i primene u svim oblastima društvenog života u Srbiji. Važno je prepoznavanje vrednosti ovog znanja i feministički orijentisanih kreativnih poduhvata. Važno je širenje poruke o važnosti rodne jednakosti, nediskriminacije, nenasilja, i o znčaju prevazilaženja mizoginije i rodnih stereotipa. Time se jačaju modernizacijski i transformacijski procesi u srpskom društvu. Jer, nema modernizacije bez rodne ravnopravnosti.
U duhu feminističkih vrednosti, u koje spadaju i solidarnost i podrška, ova nagrada nije zamišljena kao nagrada koja će medju nama praviti podele, učvršćivati hijerarhije i podsticati isključivanja, već kao nagrada koja će nas povezivati, podsticati na medjusobno poštovanje, a pre svega izražavati zahvalnost za ono što su neke izuzetne žene i muškarci na ovom planu postigli, i time unapredili stanje stvari, i time nas sve zapravo nagradili.
Ovako shvaćena, ova nagrada, koja ima isključivo simboličku vrednost, je naš izraz zahvalnosti za ono što smo od nagradjenih dobili. Jer, sve što su radili ili rade još uvek, i što će možda još raditi na ovom planu, utiče na mnoge žene i muškarce, pomera i unapredjuje njihove živote, ukazuje im na nove puteve, osnažuje ih, pomaže ima da bolje razumeju i sebe i svoje okruženje, pa i da odbace zastarale i štetne oblike isključivanja i hijerarhija. Ne radi se možda više ni o evoluciji ni o revoluciji, vec o ripple efektu, efektu koncentricnih krugova, što znači da se društvena promena postiže akumulacijom svih pomeranja, i kroz proces dugog socijalnog učenja.
Smisao ove nagrade je i u povezivanju širokog spektra aktera i aktivnosti koje na ovom planu postoje u Srbiji, u dugom trajanju, od nekoliko decenija, kada počinje da se formira ženska scena u Beogradu. Prelomni dogadjaj je bila medjunarodna konferencija “Drug-ca žena”, koja je održana 1978. godine. Od tada, nadalje, u Srbiji je prisutan savremeni feminizam i u svom teorijskom, istraživačkom i u svom aktivističkom izrazu, na način na koji je jako dobro predstavljala upravo prof. Andjelka Milić, i kroz svoje naučno stvaralaštvo i kroz svoj aktivistički angažman. Ono što je bila osnovna odlika tog i takvog feminizma je upravo tesno povezivanje znanja i pokreta, feminističkog znanja i ženskog pokreta.
Mi ovom nagradom želimo da trajno podsećamo na značaj ove veze u njenom najboljem izrazu. Želimo da prepoznamo sve različite i mnogobrojne, višedimenzionalne i “krozsektorske” doprinose, koji ostaju nevidljivi i skrajnuti. Želimo da prevazidjemo fragmentiranost, usku disciplinarnu podeljenost, pojedinačnu izolovanost, kao i stalno ponavljanje istog, na šta nas primorava stalno zaboravljanje i potiskivanje kolektivne memorije.
Zahvaljujem se u svoje lično ime, i u ime žirija, svim nagradjenima, koji nam svojim radom pomažu da na ovom putu istrajemo.”
