Prof dr Biljana Dojčinović održala je prigodan govor kao dobitnica nagrade “Andjelka Milić” .
“Drage profesorke i profesori, koleginice i kolege, prijatelji, drugarice i drugovi, dame i gospodo,
Pripala mi je velika čast da vam se obratim u ime svih dobitnica i dobitnika nagrade „Anđelka Milić“ koja se ove godine dodeljuje po prvi put. To je jedina nagrada u Srbiji koja spaja feministički angažman sa teorijskim i umetničkim radom, i vrednuje aktivizam kao znanje i stvaralaštvo.
Reč je o onom znanju koje proizlazi iz našeg iskustva i rada na tome da se položaj svih nas kao polno, rodno, klasno, statusno, geografski i dobno obeleženih bića u ovom svetu promeni i to tako da se razlike uvažavaju, prepoznaju i da nas obogaćuju, a da se samo one razlike koje nas obogaljuju – ukinu. Reč je, naravno, o dugoročnom i utopijskom projektu, jer samo iz takvih konstelacija mogu da proiziđu vizije, a samo vizije ozbiljno pokreću i podstiču.
Nagrada koja nam je večeras dodeljena pokazuje da u našem društvu, u našoj sredini, i te kako ima takvih vizija. One su nastajale i individualno i kolektivno, ali se uvek računa na to da će biti ostvarivane zajednički, računa se ne samo na ovaj trenutak, nego na budućnost za koju se radi.
Takva je, kritička i utopijska, teorijska i vizionarska, bila akademska delatnost profesorke Anđelke Milić, profesorke sociologije porodice na Filozofskom fakultetu, feministkinje, autorke brojnih značajnih studija i žene koja je pokrenula istraživanje roda na Univerzitetu u Beogradu i to devedesetih godina kada se jedno doba završavalo i opasno urušavalo. Činjenica da smo večeras ovde, da je uz nas mislima još mnogo, mnogo više ljudi, da je među nama mnogo onih koji su bili i đaci i učitelji, u ženskom pokretu ili u klupama, ili i u jednom i u drugom, te da će još mnogi doći u skoroj budućnosti (a svaka vizija podrazumeva budućnost kao činjenicu) govori koliko je dalekovido i nužno bilo to što je profesorka Anđelka Milić započela tada na Univerzitetu i ostvarivala tokom narednih decenija.
A započele su, i na svojim vizijama radile i rade Sonja Drljević i Nadežda Radović i Zorica Jevremović-Munitić, Vesna Nikolić Ristanović, SlobodankaVilić Konstantinović, Jasmina Tešanović i Vesna Šijački, Milena Bogavac i Vojkan Arsić, te moja malenkost.
Slično su započele i na tome rade još mnoge druge žene koje su večeras ovde ili su diljem Srbije, boreći se svakodnevno sa preprekama u vidu neodobravanja, potcenjivanja, marginalizovanja…
U ovoj borbi da se naše iskustvo pretoči u znanje presudna je želja da se – ne zaboravi. Jer, ako zaboravimo šta smo naučile i naučili, istorija nam se stalno ponavlja, iskustvo gubi svoju vrednost, a borba postaje iscrpljujuća i besmislena. Naša priča jeste sa poluperiferije i u tome je otežavajuća okolnost koja, uz viziju i predani rad, postaje prednost – mi znamo i ono što centar zna, ali i još mnogo toga. I imamo i prošlost koju želimo da oživimo, ne zato da bismo se samo dičili rečju „tradicija“ već zato da bismo poznajući svoju prošlost, radeći u sadašnjosti, kreirali budućnost. Bolju, naravno!
Dozvolite mi da vam u to ime, kao neku vrstu kratkog programa i neku vrstu opomene protiv zaboravljanja, pročitam deo iz pozdravnog govora Radunke Anđelković Čubrilović sa skupa održanog 1928. godine, povodom 35 godina rada književnice i aktivistkinje Jelene Dimitrijević, jedne od osnivačica Kola srpskih sestara, svetske putnice.
Govor ima naslov – „Jelena Dimitrijević kao feministkinja”, i sigurna sam da bismo osnovne misli i mi večeras potpisali:
„Značaj Jelene Dimitrijević kao feministkinje nije do sada dovoljno ocenjen. Međutim, ona je celim svojim bićem i životom, celom svojom snažnom ličnošću feministkinja. I sve što je postigla, postigla je ličnom vrednošću i samostalnim radom. Nju, takođe, zanima svaka žena, i naročito žena, njen misli i osećanja, njen rad, pa bila to Turkinja i ona žena iz prastare Tebe, bila žena Novoga Sveta. (…) Gospođin uvek mlad, napredan i radoznao duh zanima starost Turkinje, egzotičnost Istoka, i draž podmlađivanja i obnavljanja što ipak pulsira i pod prašinom „same prošlosti”. Dok u Amerikanke nalazi ostvaren san novih žena, probuđenih, svesnih, nalazi ostvaren ideal slobodne žene, žene – čoveka, kojima i sama pripada svom ličnošću, celim životom.”
Želela bih da na samom kraju zahvalim svima koji su me do ovog trenutka, na ovaj ili onaj način, doveli. Mnoge od onih koji su mi na ovom putu pomogli vidim večeras u ovoj sali – hvala vam! Želela bih, svakako, da se večeras čuje i ime još jedne gospođe Dimitrijević, Katarine Dimitrijević, kasnije udate Dojčinović, od koje je, barem za mene, sve počelo. Hvala!”