Marina Blagojević Hjuson – KULTURA ZABORAVLJANJA ILI ZABRANJENO ZNANJE? – Politika 18.10.2017.

“Politika”,18.10.2017.

Marina Blagojević Hjuson, sociološkinja, naučna savetnica u IKSI

 KULTURA ZABORAVLJANJA ILI ZABRANJENO ZNANJE?

Taman odlučim da budem post-feministkinja, jer ima toliko toga što

želim da radim, a nije nužno vezano za feminizam, kada me turobna

svakidašnjica Srbije isprovocira i vrati na “borilište”. Pa dobro, neko i ovde

mora da bude feministkinja, ne može tako lako da se preskoči taj razred

u školi civilizacije. Dakle, lekcija broj jedan, najjednostavnije, feminizam

nije pokret protiv muškaraca, već pokret za prava žena. Seksizam je isto

zlo kao što je to i rasizam. I tako, dalje i tako dalje… Ali, dokle sve ovo

treba objašnjavati? Hoćemo li se ikada pomeriti sa početka? Zašto to

znanje nije već uveliko u obdaništima, školama, na univerzitetima, u

medijima, zašto ono ne prožima našu svakodnevicu kao lagodna i

sveprustna “normalnost” u kojoj više nije potrebno vikati iz petnih žila da

žene nisu gluplje od muškaraca? Zašto stalno ispočetka? Ne želim da

navodim u suštini nebitna imena da bih dokazala svoju zabrinutost nad

ovakvim stanjem stvari. Brine me fenomen, a ne sami pojedinci koji iz

različitih psiholoških, karijernih ili finansijskih razloga imaju “ubedjenja”

kojima kao pesticid posipaju javnost.

Pre neki dan je jedna mladja koleginica, doktorka nauka, koja je

nedavno počela da čita moje radove, zapanjeno rekla kako uopšte nije

znala da tako nešto postoji u Srbiji, kako je potpuno neverovatno to

“otkriće”. Za mene je ovo samo potvrda onog što odavno znam, a to je da

postoje znanja, koja iako potrebna, ostaju skrajnuta, skrivena, sklonjena,

zaustavljena, loše interpretirana. Naše znanje ne dopire do drugih, ono se

izvrće ruglu kao deo napada na „političku korektnost“, a feminizam se

proglašava za “zlo koje uništava decu i porodicu”. Bilo bi, zato, naivno

verovati da je nepoznavanje ženske istorije, izbacivanje žena iz istorije, ili

patrijarhalna interpretacija sveta, samo slučajna omaška, ili greška.

E pa sad, jednostavno pitanje, zašto je to tako? Jer, nije da u Srbiji

nema onih koji se ozbiljno i dugotrajno, naučno utemeljeno, bave istorijom

žena iz feminističke perspektive, ili feminističkim teorijama, feminističkim

istraživanjima, ili rodnim politikama. Ima ih. i srećom, ima ih sve više. Na

primer, tokom oktobra se na „Kolarcu“ odžava druga po redu serija

predavanja u okviru cilklusa „Feminizam u Srbiji – teorija, istraživanja,

stvaralaštvo“. Prošle nedelje je predavanje održala dr Svetlana Tomić,

koja je pokazala kako u zvaničnoj i dominatnoj interpretaciji srpske

književnosti postoji konstanta – zaboravljanja i zanemarivanja književnica.

Veliki iskorak u otkrivanju nepoznate istorije predstavlja on-line projekat

„Knjiženstvo“, koji se bavi teorijom i istorijom ženske književnosti na

srpskom jeziku do 1915. godine (rukovoditeljka dr Biljana Dojčinović).

Knjiženstvo je popisalo do sada čak 173 književnice do 1915. godine.

Svetlana Tomić u svojoj doktorskoj tezi dokazuje da kanonizovane

interpretacije ne samo da zanemaruju književnice, već i idealizuju

patrijarhalni poredak, ostajući slepe i za patnju i za pobunu žena u okviru

istog. Onda nas ne može iznenaditi što je “srpski domaćin” ostao ideal,

iako je upravo “srpska domaćica” ona koja je radi od jutra do mraka, sve

dok mlade žene nisu pobegle sa sela.

Ideološki srpski patrijarhalizam jači je od realnosti, on njom

pokušava da dominira, bilo da se radi o književnim kanonima, ili o

interpretaciji rodnih odnosa, ili o dominatnom mizoginom diskursu u

medjima. U tom krugu ideologizovanog patrijarhalizma, ili patrijahalne

ideologije, vrtimo se i dalje. Iako istraživanja pokazuju da je egalitarnost u

porodičnom životu neminovnost (Rodni barometar u Srbiji), u sredstvima

javnog informisanja uporno se podstiče „rat medju polovima“. Uporno se

proizvodi pararealnost u kojoj ono što je relano, životno, stvarno, nema

mnogo veze sa onim što je dominantno prisutno, a to je upravo izranjanje

novog modela rodnih odnosa. To, naravno, ne isključuje činjenicu da

postoji i veoma raširena patologija nasilja nad ženama i decom, ali ona je,

sasvim sigurno, izmedju ostalog, podstaknuta i diskursom o

“netrpeljivosti”, kao i intenzivnom mizoginijom u medijima.

I ne radi se samo o zaboravljanju. Jednom „iskopana“ istina lako bi

se uklopila tamo gde nedostaje. Ali, ovde se radi o bahatosti, o moći

neznanja, o namernom neznanju, zaludjivanju, prenebregavanju,

iskrivljavanju, nipodaštavanju, koje onemogućuje normalan proces

akumulacije znanja i stavljanja stvari na mesto. Znanje je po prirodi stvari

otvoreno, a ovaj sistem bahatosti neznanja je zatvoren i iskrivljen u svom

odbijanju istine, kao i same modernosti.

Taj konzervativizam tzv. intelektualne elite koji se pre svega ogleda

u odnosu prema ženama i svemu što je vezano za ženska prava i status,

nije samo problem žena i ne pogadja samo žene. Taj zatvoreni sistem u

kome ne može da se diše, od koga beže svi koji još mogu da pobegnu,

koji stalno iznova proizvodi mučninu kod najboljih i podrugljivost kod

najgorih, koji potkupljuje “burazerskim kombinacijama“, i proizvodi

osećanje zadovoljstva kroz “bratsku naklonost” ulepljenu mizoginijom, i

popularnost lokalnih “barbarogenija” dok slave žensko kućno ropstvo, loše

je za sve, a ne “samo” za žene.

I tako smo mi, kolektivno, još u predškolskom kada je reč o

evropskoj civilizaciji. I tu nam neće pomoći čak ni viljuške i noževi iz

dvorova srednjevekovnih vladara, ni neobična lepota naših manastira. U

predškolskom smo zato što ne razlikujemo pozitivnu tradiciju od negativne,

i zato što se najčešće ponosimo pogrešnim stvarima.

Comments

comments

Bookmark the permalink.

Leave a Reply