Govor Marine Hughson na dodeli nagrade Predvodnica 2018 + fotoalbum

19.septenbar 2018. god.

MOJA DOMOVINA JE MOJA BIOGRAFIJA

Vaša ekselencijo, gospodine Skat,  poštovana predsednice komisije prof. Milivojević, poštovani članovi komisije, poštovane koleginice i kolege, dame i gospodo,

Imam zaista veliku čast i zadovoljstvo da budem danas ovde sa vama da bih primila nagradu koja u svom odredjenju sadrži tri,  za mene lično neobično važne,  koordinate: predvodnica/trailblazer,  izvrsnost, i naravno  Fulbrajt (u imenu samog udruženja – Udruženje Fulbrajtovih stipendista).  Ono što ova nagrada simbolizuje i ono što ona definiše kao doprinos vredan nagradjivanja   je sama srž  onoga u šta i ja sama verujem.

Prva odrednica ove nagrade – predvodnica/trailblazer, opisuje moju životnu filozofiju, u najkraćem.  Od rane mladosti moj credo je bila Aristotelova izreka „Ko ne veruje u nemoguće, neće ga ni naći“. Da biste nešto uradili, pronašli, otkrili, ili jednostavno izmislili,  da biste druge pokrenuli, morate prvo da verujete da  to nije nemoguće, iako “to nešto”  još ne postoji i još nije vidljivo.  “To nešto” najčešće nije nikom razumljivo osim vama samima. Vi ste nužno, a ponekad i veoma bolno, odvojeni od svih onih koji “još ne razumeju”, i nemate način da  ubrzate razumevanje, sve dok ne dodje vreme da to postane opšteprihvaćeno.  Ili kako je to rekao veliki Gandi: “First they ignore you, then they laugh at you, then they fight you, then you win”.

Ja se nisam bavila ovim čime se bavim, niti se zalagala za „ovu stvar“, koja ima različita imena (prava žena, rodna ravnopravnost, rodne studije, jednakost,  kritičke studije mušakarca i maskuliniteta, kao i druge oblasti, npr.istraživanje medjuetničkih odnosa, populacione politike itd.), zato što sam mislila da je to zgodna avenija za gradjenje karijere, jer sasvim sigurno to nije,  već upravo zato što sam mislila da treba da budem korisna. „Korisnost“ o kojoj govorim   nije u domenu ega, kao kad  neko kaže „želeo sam da napravim razliku u svetu“ , ili “želeo sam da po nečemu ostanem zapamćen”. “Korisnost”,  kako je ja vidim,  je više u skladu sa ženskim principom brige, staranja o drugima. Želela sam da budem korisna i da menjam svet u pravcu koji donosi dobrobit za sve ljude, i žene i muškarce, za društvo i okolinu. To je ta etika brige, i etika staranja o drugima, etika inkluzivnosti, altruizma,  tkanja mreže povezanosti,  kao ženski princip, za razliku od etike ega, dominacije, hijerarhije, takmičenja, isključivanja.

Da bih bila korisna, a ne da bih bila vidljiva, popularna, poznata, uticajna, ili imala “zasluge”, ja sam jako puno toga preduzimala u tišini i nevidljivosti svoje radne sobe smatrajući to svojom gradjanskom obavezom ili naučničkim pozivom. I te dve stvari su za mene najčešće bile povezane.  Osnivala sam, pokretala, ulagala ideje, investirala svoj entuzijazam, vreme, energiju…Sebe sam videla uvek pre svega kao pokretačicu, onu koja vidi šta je potrebno, na osnovu naučne analize,  i   onda pokreće druge.  A  onda, bih sa  velikim zadovoljstvom napuštala ono što sam pokrenula i prepuštala drugima da dalje rade.  Uvek biram da ulažem svoju energiju i vreme u ono što mislim da je potrebno, a  što ne radi niko drugi.

Tamo gde sam ja, gde ja obitavam u najvećem delu svog dana, tamo nema ni uspeha ni neuspeha, niti bilo kome polažem račune osim samoj sebi. Moja domovina je moja biografija.  Moja lojalnost je vezana za principe.  Tamo, u tom mom svetu, postoji samo kontinuirano smenjivanje pitanja, ideja, projekata. Ja menjam mišljenje, ali ne menjam principe.  Ja nemam vremena da gledam nazad, jer gledam napred. Idem  od jedne zagonetke na koju treba da nadjem odgovor, do druge… A moja pitanja su teška, veoma teška i najčešće nemam sa kim da ih podelim. Nikada nisam dobila pitanje teže od onog koje sama sebi postavljam.

Biti predvodnica, u mom iskustvu,  znači  biti uvek u  raskoraku sa onim što  drugi od  vas očekuju, govoriti pogrešne stvari na pogrešnom mestu i  u pogrešno vreme, nervirati se zbog stvari koje su drugima normalne, a lako prihvatati ono što je drugima neobično.  Biti predvodnica znači da ne radite u svoju korist i  ne branite svoje interese i zato velikoj većini u najmanju ruku  izgledate čudno. Znači da nemate vremena za sujetu i da ne umete da klimate glavom. Biti predvodnica znači i da niste liderka, jer i one idu iza vas. Biti predvodnica  znači, pre svega, videti jasno svoju sopstvenu  viziju, razmišljati o tome koji je najbolji put za njeno ostvarenje i gajiti nepresušnu nadu da je to moguće.

Vašu izvrsnost najčešće nema ko da vidi,  jer vi radite stvari iz “pogrešne perspektive” i u “pogrešno vreme”.  U momentu kada sam saznala da sam dobitnica ove nagrade, ja sam upravo pisala tekst o položaju žena u nauci na poluperiferiji Evrope, sa podnaslovom “Right to excellence?”. Dok razmišljam o tome da li uopšte imam “pravo na izvrsnost”, kao naučnica sa poluperiferije,  stiže mi, nekim čudom,  nagrada za izvrsnost! Dok tvrdim da je nemoguće, stiže mi dokaz da je moguće!

Svoju ulogu u nauci nikada nisam videla kao neki naučni “l’ art pour l-art-izam”, već  pre svega kao  pitanje odgovornosti za proizvodnju boljeg sveta. Kao odgovornost da podsećam na ono što je bitno, pravedno i  svrhovito. Živimo u vreme u kome se  tehnologija izrazito brzo razvija i otima se kontroli ljudi. Ljudske zajednice nisu prilagodjene, a rizici se uvećavaju. Društvene i humanističke nauke su neopravdano i opasno skrajnute, jer  u suštini ključ konstruktivnih rešenja za čovečanstvo u celini, pa i za Srbiju, nije isključivo  u tehnološkim inovacijama, već u stvaranju dobrih institucija, koje će unaprediti društveni život i demokratiju, na svim nivoima, od lokalnog, do globalnog. Zbog  značaja ovog kritičnog trenutka u razvoju ljudske civilizacije, koji karakteriše veliki raskorak izmedju moći tehnologije i nemoći običnih ljudi, ja sam jako motivisana da razumem transnacionalne procese.  I upravo zato, ja sam motivisana da proizvodim znanje o poluperiferiji, da razvijam teoriju poluperiferijalnosti i da se zalažem za globalni projekat multicentričnog znanja.

Na kraju, treća odrednica ove nagrade. Ime američkog senatora Vilijama Fulbrajta je postalo sinonim za medjunardnu saradnju u nauci, kojom je do sada bilo obuhvaćeno oko 370.000 ljudi širom sveta.  Čak 59 Fulbrajtovaca su dobitnici Nobelove nagrade. To je impozantna transnacionalna zajednica kreativnih i izuzetnih ljudi. Meni je velika čast da je sada i moje ime, preko ove nagrade,  povezano sa ovom zajednicom.

Ja lično imam zanimljivo iskustvo sa  Fulbrajtovom stipendijom.  Kada sam  kao mlada i ambicozna naučnica konkurisala 1992. godine za stipendiju, uvedene su  sankcije (30.maja) tadašnjoj SR Jugoslaviji, koje su obuhvatile i oblasti sporta, kulture, nauke i umetnosti. Tada sam  od Američke ambasade u Beogradu dobila obaveštenje da je proces izbora stipendista zaustavljen i da će biti nastavljen  kada sankcije budu ukinute.  Sticajem okolnosti ja nikada više nisam konkurisala, i nikada nisam imala čast da postanem jedna od Fulbrajtovih stipendistkinja.  Godinama sam nosila breme onoga što sam  doživela kao  nepravdu,  jer  sam uvek o sebi mislila kao o nekome ko zapravo  pripada tom velikom tranansacionalnom „plemenu“ zanesenjaka, kosmopolita i humanista, ko pripada svetu.  I zato sada ova nagrada za mene ima važan isceliteljski efekat.

Ova nagrada,  egzaktno imenuje ono što je, verujem, moj put. I tako sada mogu da kažem glasno: da, jesam predvodnica!, da priznata mi je izvrsnost! i da, pripadam zajednici Fulbrajtovaca! Zato se iskreno radujem, i hvala vam što ste ovde da sa mnom podelite tu radost. Zahvajujujem se i svima onima koji su me na mom putu podržavali,  a koji nisu ovde sa nama, ali su deo ove moje priče.

Hvala vam!

 

 

Comments

comments

Leave a Reply