Marinu sam upoznala 1992 – Biljana Dojčinović

 Прва особина коју бисте код Марине уочили, поред упечатљиве лепоте, била је памет. Интелигенција којом је објашњавала појаве око нас, уочавање и читање детаља, повезивање наизглед удаљених ствари, све то је чинила с лакоћом и јасно, убедљиво.  И када је реч о свакодневном животу, и када говоримо о науци. Фасцинирало би ме увек како су тобож обични елементи стварности у њеним анализама растављани и објашњавани, како је осветљавала њихов скривени смисао. Све би добијало нова и убедљивија значења захваљујући чињеницама на чијем је откривању и систематизацији предано радила. Једна од првих Марининих књига које сам прочитала била је Жене изван круга из које се и дан-данас сећам сјајно сроченог предговора, тако једноставног на први поглед, а тако речитог и у животном и у научном смислу.  Слично је и са књигом Родитељство и фертилитет у којој говори о појму микро-матријархата, жртвеном ставу жене током тешких деведесетих година. У ”транзицији” жене су у улози ”стуба породице” који не само да не субвертира, већ одржава ”макро-патријархат”. Уследили су зборници Мапирање мизогиније I и II,  велики догађаји на феминистичкој сцени и много шире од ње. Тада је настајао и зборник о женској сцени током деведесетих, као и један есеј о телу и телесности који ми је био посебно драг. Не могу, наравно, набројати овде елементе њене завидне библиографије, нити ми је то циљ. Од ње сам наследила идеју о оснивању ИНДОК центра; од ње сам чула за идеју полупериферије примењену на нашу стварност што ме је дубоко инспирисало. Само пар сати пре него што је стигла тужна вест држала сам у рукама књигу Сутра је било јуче и мислила како је то сјајан наслов. И, игром случаја, поново размишљала о њеном концепту супра-дисциплинарности који, тако типично за Марину, треба да прошири увид науке и оним што јој традиционално не припада.

 Марина није марила за границе дисциплина нити за неке друге границе. У свему је била храбра и отресита и – топла, искрена. У знак сећања на своју професорку Анђелку Милић основала је престижну награду; основала је Сефем; радиле смо и на стварању ИРИС-а, програма докторских студија. Сваки њен текст који сам прочитала, ма колико научан, увек је био и добрим делом литераран, увек добра литература. Сваки њен рад имао је у основи неки сан и савршену способност реализације. Сваки сусрет са њом био је и забаван и подстицајан. Била је пре свега креативна, пуна невероватне енергије, луцидна и оптимистична,  и занета и организована и рационална. Вулкански спој искрености, отворености, интелектуалног и људског поштења, смисла за хумор, хедонизма. Ако и даље важи први закон термодинамике по коме укупна количина енергије увек остаје иста, онда се питам куда је отишла сва та силна ватра, тако изненада и тако рано, прерано.

 

Comments

comments

Leave a Reply