Želim da se zahvalim Sekciji za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta za ovu divnu nagradu, svakoj pojadinačnoj osobi u žiriju: profesorki dr Vesni Nikolić Ristanović, docentkinji dr Ivi Nenić, i dr Lilijani Čičkarić, koje su uložile trud i napor za njenu organizaciju i odabir dobitnica.
Čestitam od srca svim ovogodišnjim i prošlogodišnjim dobitnicama sa iskrenom nadom da će i u buduće nastaviti svoja istraživanja, zalaganja, aktivnosti i publikovanja dostojna imena nagrade – profesorke dr Anđelke Milić, pionirke istraživanja u oblasti sociologije roda, i dr Marine Blagojević, osnivačice SeFema i velike teoretičarke u rodnim i ženskim studijama kod nas. Sve pripadamo zajedničkom nam nastojanju da se znanje orodni, da se (sa)znanja o ženama umnoži, deli i čuva.
Posebnu zahvalnost dugujem profesorki emeriti Svenki Savić koja me je predložila ispred Udruženje „Ženske studije i istraživanja“, Novi Sad (ŽSI) i insistiraala da se za nagradu prijavim.
Nikada nisam razmišljala da ono čime se bavim u svom naučno-istraživačkom i aktivističkom radu treba da bude nagrađeno. Moji motivi samo su u saglasju sa onim što ja jesam, što me mami i rasplinjuje da tragam, pronalazim, izvlačim iz zaborava i ukazujem, da se zalažem, instistiram i delam za ideale ženskog pokreta i femizama koje zajednički delimo.
Izuzetno mi je drago da je žiri u obrazloženju nagrade prepoznao i istakao specifičnost udruženja kojem pripadam – spoj ženskih studija sa idejama multi- i interkulturalizma. Mi smo uvek u svojim istraživanjima usmerene na društvene grupe sa malo ili nimalo društvene moći – to su naravno žene, iz različitih nacionalnih zajednica u Vojvodini, žene sa invaliditetom, Romkinje, starije žene itd.
Ove tri publikacije za koje mi je nagrada dodeljena odraz su upravo našeg nastojanja da negujemo sećanje na znamenite žene (Subotice) i njihove životne priče koje su doprinele umetničkom, kulturnom, političkom, naučnom i uopšte društvenom životu, ne samo Subotice i Vojvodine, kao i da ukažemo na nedovoljno interesovanje šire akademske i naučne javnosti za diskriminaciju starijih žena.
Istovremeno me je tokom istraživanja uvek iznova oduševljavalo mirovno i feminističko delovanje žena u gradu u kojem živim. Smatram da je danas neophodno imati pred očima nauk koje su nam naše prethodnice feministkinje i mirovnjakinje ostavile u amanet – da je mirovno delovanje žena oduvek neraskidivo vezano za napore ženskog pokreta za uspostavljanje društva ravnopravnih, društva solidarnosti, zajedništva i brige za bližnjeg i uvažavanja svakoga i svake kao moralno jednakih. Možda nam se ponekad čini da su napori ženskog pokreta uzaludi, da se vraćamo počecima i jasno nam je da jednom dostignuta, tačnije izvojevana, prava nisu zauvek tu i da ih moramo čuvati. Pomaka ipak ima: mi ovde stvaramo i širimo (sa)znanja o ženama za žene (i muškarce), iz domena ženskih i rodnih studija, sa namerom njihovog pounutrenja. Upravo ženske i rodne studije omogućavaju da i žene istražuju i pišu o ženama, našim prethodnicama ili savremenicama, njihovim doprinosima i tako poklanjaju budućim generacijama mogućnost da davno započeto nastave, ali i obavezuju ih da neguju sećanje na nas nekada i sada.
Samo jasnim tragom naših prethodnica koračamo ka svetloj budućnosti.
